самостална изложба цртежа у Галерији ФЛУ, у Београду, током септембра 2010. год.
Монументални и минијатурни цртежи изведени су на зидовима Галерије. Цртеж кавеза у коме се налазе једна жива и једна мртва птичица зеба прати патерн плесача у златном. Хоризонтална простирања жица изведена су графитном оловком на зиду, насупрот малих, изведених на препарираном дрвету мањег формата. У једном од углова Галерије представљени су и дечији покушаји додиривања жичаног кавеза/његове сенке.
Рад ”Из кавеза, у кавез” след је раније изведених просторних и галеријских интервенција – амбијентално светлосни рад ”Тунел” у Конкордији у Вршцу (2000), дигитални принтови ”Рентген” у нишама Дефтердареве капије на Калемегдану (2003), симулација перспективе ”Музичке кутије” на зиду у Галерији Магацин (2009).
Тихо, тихо, Милица
(Јелена Спаић, аутор текста у каталогу)
"I don't mind you getting high
But there's one thing you should fear
Your mind might think its flying, baby
But you ought to know it's dying"
И ево нас – с оне стране Миличиног огледала! Птичице, бајковита крлетка из које излећу златни плесачи, деца протежући се на прстима покушавају да дохвате кавез, светлост, сенку, одрастање... Ту су разапете жице и авиони, свеприсутно летење и толико одсутности да почињемо да сумњамо у happy-end. Откривамо нови афективни простор, грађен различитим материјалима, готово без бојеног фона који прави буку, а мора је бити – јер, десило се убиство!
Нарација полако пулсира, не постоји хронолошки след, реалности су измешане, низови објеката сугеришу време, светло и различите текстуре појачавају и утишавају драматику. Мужјак је убио женку. Непомична тела мртве и живе зебе на дну кавеза са отвореним вратанцима из којег излазе ylatni патерни играчких парова су почетак. Игра је прекинута. Крлетка више није креирани простор осећајности из света бајки. Она је место злочина. Уместо жутом траком, кавез оивичен златним шемама плесачког пара постаје евоцирани подијум убиства. Репетиција патерна ствара ритам (злочина), повезујући се са низом жица испод прозора на следећем зиду. Овај низ је неприметна инверзија низа околности које претходе: условљеност, насумични избор сапутника, заточеност, свакодневница, femme fatale… све води до убиства. Трага се за звуковима и одговарајућом формом који би требало да изразе промене које у личности производи сусрет са смрћу. Линија нема разиграност, боја је редукована, печатирање [1] одзвања из далека, једино је фрагилност драматична. И интимна. Интимност је стратегија превазилажења реалности унутар личне утопијске идеје, а патерн је знак привидне сигурности. Репетиција и златна боја доприносе енигматичности призора емотивних стрепњи. Музика је утихнула. Шематизована су наша сећања да се не би распали у парам парчад или залутали у Е. Сабатов Тунел, да не ослепимо од светле Теслине голубице. Патерн је оклоп који нас штити од неиздрживог светла Св. Духа, делује попут штитника за уши док Leonard Cohen пева Bird On The Wire [2], a Carpenter снима They Live [3].
Лет
”She lifted her arms and floated away…[4]”
”Сваког пута, пре него што утонем у сан, ликови људи или предмета лете тамо-амо кроз моје видно поље. Када их угледам ја знам да ћу изгибити свест. Ако их нема и одбијају да дођу, то за мене значи бесану ноћ [5]...”
Наспрам призора кавеза и деце на прстима су макро цртежи жица, које се попут времена протежу из бесконачне прошлости у бесконачну будућност, са малим тачкама, назнакама садашњости, обичности, птица које се одмарају, простора који нестаје, оне држе све на окупу, јер после сазнања о смрти ништа није исто. ”Све је стало само деца расту” / напор раста је напон у жицама, тензичности и нелагодности су увек разапете, напете преко граница дечијег света без спознаја о пролазности, Еросу, Танатосу, пожуди, тескоби свакодневнице...
Поред жица су монументалне птице, у истом положају као у кавезу преко пута, нарасле преко сваке мере, прерасле напрегнуту децу и натегнуте жице, PJ Harvey пева Death is not the end [6] креирајући простор за летаче / персоналне орнитоптере, крхке браниоце невиности, шематизоване призоре промена стања, есенције ломљивости преЛета... Контрирајући микро и макро цртеже на зиду, дасци, новинском папиру, перју, тканини, супротстављајући минуциозан цртеж жематским приказима, уводећи светло и сенку као ликовни и наративни елемент, Милица ствара визуелну структуру снова, а летачи су ту неизбежни.
Галеријски простор тако постаје Трећи простор [7] отворен за широк распон односа, изграђен поетикама симбола, метафора, знамења, концепата који досежу до детињства. Трећи простор је апстрактан, интиман и апсолутан са израженом тенденцијом према хомогености, очитој у концепту куће/ крлетке као утеловљењу људске душе и значењу и идентитету geniusa loci као продужетку егзистенцијалног хабитата. Такви се простори живе, обухватају место страсти, догађања и животних ситуација. Они су станишта ”тихог живота птица нелетача”. И сликара без колорита.
Правци имагинарне нарације
Захваљујући пластичној чистоћи, редуцирању пиктуралних феномена, морфолошкој аскези и свођењу пластичног вокабулара, из својих цртежа Милица искључује илузионистичку димензију и алузивност, а као једини траг сликарске осећајности остаје нежно третирана форма. ”Испоснички” цртежи су брижљиво естетизована ликовна резултанта, чија се рафинираност очитује у складу између обриса жица и празнине из које се оне појављују, односу златних плесача и кавеза, низовима минијатура на дрвету и односу према макро цртежима наспрам, према смрти... Интригантност је садржана у ”неравнотежи” између мотива и њихове богате семантичке вредности, наративности и метафоре.
Када се суочимо са претњом празнине смрти она постаје позитивно енергетско поље.
То се дешава иза Миличиног огледала.
1* (Патерни играча и птица као да су печатирани на зиду)
2* (Like a bird on the wire, like a drunk in a midnight choir, I have tried in my way to be free, like a worm on a hook, like a knight from some old fashion book, I have saved all my ribbons for thee…)
3* (John Carpenter, They Live, 1988. Видети још и: Wim Wenders, Until the End of the World, 1991. Christopher Nolan, Inception, 2010.)
4* (Husker Du)
5* (N.Tesla)
6* (“…And all your dreams have vanished, And you don't know what's up the bend, Just remember that death is not the end…”)
7* (Гастон Бачелард, Поетика простора и Хенри Лефебре, Производња простора. Лефебре је увео појам ”трећег простора” као простора крајње отворености, простора коме се може приступити једино метафизички. За разлику од Лефебреа, Бачелард ”трећи простор” изналази у поетици. У току је и изградња Трећег Београда!)
Нема коментара:
Постави коментар