понедељак, 28. октобар 2013.

У ПЛАВОМ

самостална изложба / амбијентална интервенција
у простору Старе апотеке у Обреновцу, током августа 2012.

           *  *  *
”Седим и чекам. Свуда око мене је огроман број фиока. Натписи на латинском језику ме збуњују, значења су ми непозната и нејасна. Мириси фармацеутских производа опијају и застрашују. И љубазност апотекарки ме плаши.

Током тог мучног чекања у старој обреновачкој апотеци, док је мама код пулта и касе, у стрепњи да ли ће бити пет или седам ињекција, или ће ипак бити само сируп, посматрам покрете руку апотекарки током отварања, претраживања, ишчекујем да видим садржаје тих фиоки. Замишљaм начине слагања лекова, замишљам и бочице које би ту могле да се налазе, надајући се да се неће појавити нешто страшно, непријатније од саме стрепње. Тако маленој и у тегобном, болесном стању, много тога ми је несхватљиво, недоступно. Ускраћена сам за објашњења, додиривања, прегледавања.

Плаве бочице и непознати садржаји у необичним стакленим посудама на полицама појачавају тон недокучивости, некакве мистерије медицине, и страха.”

            *  *  *
Иницијално уметничко деловање у аутентичном амбијенту било је у тесној вези са сортираним интимним садржајима. Драгоцена интеракција са посетиоцима била је могућа кроз тајновитост фиока. Поједине су биле отворене и оне су сабрале детаље сећања, записа, сачуване ситнице, оловке, тканине, фотографија из детињства и свега онога што се у фиокама, баш као и у мапама подсвести, склања, одлаже, чува.

Цртеж који се налазио ван фиока један је од ретко сачуваних из детињства, а представља моменат примања ињекција током једне новогодишње ноћи у кућном окружењу. Цртеж и увеличани детаљи били су постављени у light box  ове у просторијама где је светло пригушено – иза апотекарског пулта и у излогу суседне просторије где га је могуће видети једино кроз излог.

Обреновчани су тако имали прилике да сагледају један лични однос према овом амбијенту кроз визуелно промишљање и савремену уметничку интервенцију, али и да ”отворе” неку своју давну фиоку и покрену своја сећања и уопште однос према овом веома лепом и за сада ненарушеном аутентичном амбијенту с краја 19. века. Зграда је наменски грађена да буде апотека са оригиналним ентеријером, и у овом тренутку јединственим у Србији, који чак нема ни једног шрафа у спајању. Данас постоје и позитивне струје из домена културе да се простор сачува макар у духу мале градске галерије, нарочито због реалне бојазни да се редак аутентичан дух старе српске варошице потпуно пренамени и изгуби.





  





























изглед Старе апотеке у главној улици у Обреновцу



недеља, 27. октобар 2013.

СИМУЛАЦИЈЕ



самостална изложба, Галерија Београд, Косанчићев венац, новембар 2012. године

            *  *  *
”У једној далекој, беличастој земљи живела је девојчица по имену Милица. Наизглед обична, лепа, са црвенкастом косом; једноставна девојчица. Њој су све ствари биле јасне, није морала много да пита, све је сама закључивала и све је добро разумевала. Волела је да црта, да се цртежом брани од реалних година које су се неумитно додавале. И у томе је успевала.
Цртежи су постајали озбиљнији, снажнији. Сада је Милица почела да шаље поруке и да значења и тумачења њених радова постану изазов људима. Међутим, да ли због тога што су људи много журили, или што су премало мислили, а све мање укључивали и своје срце, Миличини радови остали су несхваћени. Само неколицина је успела да их доживи. Зато, молим Вас, пре него ли кренете у авантуру звану Читање Миличиних радова, отворите Ваше срце, биће много лакше...”



колажи у старим рамовима пронађени на београдским пијацама
*новинска хартија, фотографија, вез, лио вата, шпенадле, 
чипка, плиш, рајснадле, огледало, рукопис...




Упутство за читање Миличиних радова
* Докле ће ови авиони да лете по галеријама?
Миличини авиони стално лете, ту нема одмора летеће док сви не схвате да енергија коју авиони носе, носи и саму Милицу.

* Зашто онда принцезе?
Милица није никада скроз одрасла и не жели. Њена принцеза чежњиво покушава да полети, и она би код тих авиона. Али, принцезе не лете, оне то само желе, праве се важне!

* Милице, а онај кавез, птичице, шта је са њима? Где су она деца која су покушавала да дохвате кавез?
Кавез са птичицама је остао у једној галерији, као успомена на одрастање, на померање граница, на моћ и немоћ над животом и немогућност одржавања вечног.

* A сви ови необични материјали, огледала, плиш, па фотографија, цртежи, свега ту има..?
Милицу не држи место, Милица је упорна, одржава динамику, у ствари, игра се све време, а гледалац ваљда може мало да се препусти њеном вођењу и извођењу. Опуштено...
* Зашто све изгледа по мало круто, војнички, све је дефинисано, а опет призори су тако нестварни и интимни?
Милица нас заводи све време, поиграва се са нама, открива нам нове видике, нова читања, нове ракурсе... Обострани ескапизам, терапија за све.
* Али, некако ми опет није јасно – принцеза, авиони?
Ма, бесмислено је сад причати о антиподу, мушком, женском, о родности, о подели нa две енергије, оне фине исцизелиране женске и оне јаке, моћне, мушке. Код Милице, све је то на једном месту, у њој, па у галерији, простору, можда и код Вас, потражите, није тежак ребус.
* Да ли Миличини уметнички радови живе само у галеријама?
Ту су тренутно, они стално негде плове, лете. Срећом, Милица је успела да их затвори и у мале формате и понуди Вам на трајно чување...

          У овој бајци нема одрастања, нема ни детиње наивности, у овој бајци главни јунаци сте Ви и Милица. Бајку довршите сами, на овај или онај начин.
Наташа Томић Вељовић








Иницијалне фотографије настале су током једног сумрака, прислањањем транспарентних рендгенских снимака исечених у форми авиона на прозорска стакла, где је искоришћен сусрет послеподневне и ентеријерске светлости. Задржани су рефлекси неонског осветљења, тако да је светло и изван и унутра записано на фотографском снимку.
Позивом господина Јована Чекића да у оквиру БЕЛЕФА 2003. године уметници сами одаберу део Калемегдана и делују уметничком интервенцијом, одабрала сам Дефтердараву капију, прислањајући сада те исте фотографије у нише тврђаве грађене у духу источњачке стилизације, отварајући нови видик кроз зидине. Реалан поглед кроз постојећу капију, сада шетачки тунел ка Барутани, пружа се на Велико ратно острво. Догодио се нови склоп, нова транспарентност и сусрет извесне интимне ушушкане атмосфере у углу ове масивне капије и онога што би могло бити иза. Занимљиво је да је на простору Доњег града, иза ових одабраних слепих прозора, словенац Едвард Русијан извео трагичан лет 9. јануара 1911. године. Данас се, на овом простору повремено одржавају аеро митинзи ултра лаке авијације.
Једну од ових фотографија са великим задовољством уступила сам исте године за насловну страну књиге Пол Вирилиа ”Рат и филм  – Логистика перцепције” у издању Београдског Института за филм.



амбијент током поставке изложбе у Галерији Београд






Цртежи под називом ”Инсомнија” укључили су фрагменте приче о  Принцези на зрну  грашка и настали су 2002. године као потреба да се превазиђу тешка стања без сна, напрегнутост мисли и чула, нелагодност у реалности. Катарзични моменти након претурања великог броја наслаганих мадраца представљени су усисавањем и потенцијалним  уништавањем немира који не може да се  превазиђе. Цртежи су пројектовани  на фине транспарентне тканине у оквиру изложбе ”Виртуелна ткања” у Галерији СУЛУЈ у Београду 2003. године.





Цртеж Принцезе која лети уступљен је 2005. г. за насловну страну часописа ”Реч” у издању Фабрикe књига.




Након изведеног билборда на зидинама Калемегдана  ”Confused angels” који је настао спајањем три фотографије на којима се виде сенке људске фигуре при опонашању лета, мотив Принцезе се кроз цртеж укључио у исте покушаје узлетања. Комплексном идејом да се једна ствар, једно догађање објасни и интерпретира са више сличних или процесуално  различитих момената, али и обједињавајући  излагане фотографије, амбијенталне интервенције, цртеже, колаже, вез, тактилне радове мањих и слике већих формата, настала је ликовна целина ”Симулације”.







апликације од огледала и црног плиша на зиду Галерије










транспарентни цртежи изведени мануелном перфорацијом
a затим просветљени light-box-овима



амбијент током поставке изложбе у Галерији Београд





велико хвала госпођи Јелици Илић Букилици
и господину Душану Динчићу, председнику општине Савски венац
који су великодушно помогли да изложба буде реализована



петак, 2. септембар 2011.

ИЗ КАВЕЗА, У КАВЕЗ



самостална изложба цртежа у Галерији ФЛУ, у Београду, током септембра 2010. год.

Монументални и минијатурни цртежи изведени су на зидовима Галерије. Цртеж кавеза у коме се налазе једна жива и једна мртва птичица зеба прати патерн плесача у златном. Хоризонтална простирања жица изведена су графитном оловком на зиду, насупрот малих, изведених на препарираном дрвету мањег формата. У једном од углова Галерије представљени су и дечији покушаји додиривања жичаног кавеза/његове сенке.

Рад ”Из кавеза, у кавез” след је раније изведених просторних и галеријских интервенција – амбијентално светлосни рад ”Тунел” у Конкордији у Вршцу (2000), дигитални принтови ”Рентген” у нишама Дефтердареве капије на Калемегдану (2003), симулација перспективе ”Музичке кутије” на зиду у Галерији Магацин (2009).






















Тихо, тихо, Милица
(Јелена Спаић, аутор текста у каталогу)

"I don't mind you getting high
But there's one thing you should fear
Your mind might think its flying, baby
But you ought to know it's dying"


     И ево нас – с оне стране Миличиног огледала! Птичице, бајковита крлетка из које излећу златни плесачи, деца протежући се на прстима покушавају да дохвате кавез, светлост, сенку, одрастање... Ту су разапете жице и авиони, свеприсутно летење и толико одсутности да почињемо да сумњамо у happy-end. Откривамо нови афективни простор, грађен различитим материјалима, готово без бојеног фона који прави буку, а мора је бити – јер, десило се убиство!
     Нарација полако пулсира, не постоји хронолошки след, реалности су измешане, низови објеката сугеришу време, светло и различите текстуре појачавају и утишавају драматику. Мужјак је убио женку. Непомична тела мртве и живе зебе на дну кавеза са отвореним вратанцима из којег излазе ylatni патерни играчких парова су почетак. Игра је прекинута. Крлетка више није креирани простор осећајности из света бајки. Она је место злочина. Уместо жутом траком, кавез оивичен златним шемама плесачког пара постаје евоцирани подијум убиства. Репетиција патерна ствара ритам (злочина), повезујући се са низом жица испод прозора на следећем зиду. Овај низ је неприметна инверзија низа околности које претходе: условљеност, насумични избор сапутника, заточеност, свакодневница, femme fatale… све води до убиства. Трага се за звуковима и одговарајућом формом који би требало да изразе промене које у личности производи сусрет са смрћу. Линија нема разиграност, боја је редукована, печатирање [1] одзвања из далека, једино је фрагилност драматична. И интимна. Интимност је стратегија превазилажења реалности унутар личне утопијске идеје, а патерн је знак привидне сигурности. Репетиција и златна боја доприносе енигматичности призора емотивних стрепњи. Музика је утихнула. Шематизована су наша сећања да се не би распали у парам парчад или залутали у Е. Сабатов Тунел, да не ослепимо од светле Теслине голубице. Патерн је оклоп који нас штити од неиздрживог светла Св. Духа, делује попут штитника за уши док Leonard Cohen пева Bird On The Wire [2], a Carpenter снима They Live [3].

Лет

”She lifted her arms and floated away…[4]
Сваког пута, пре него што утонем у сан, ликови људи или предмета лете тамо-амо кроз моје видно поље. Када их угледам ја знам да ћу изгибити свест. Ако их нема и одбијају да дођу, то за мене значи бесану ноћ [5]...

     Наспрам призора кавеза и деце на прстима су макро цртежи жица, које се попут времена протежу из бесконачне прошлости у бесконачну будућност, са малим тачкама, назнакама садашњости, обичности, птица које се одмарају, простора који нестаје, оне држе све на окупу, јер после сазнања о смрти ништа није исто. ”Све је стало само деца расту” / напор раста је напон у жицама, тензичности и нелагодности су увек разапете, напете преко граница дечијег света без спознаја о пролазности, Еросу, Танатосу, пожуди, тескоби свакодневнице...
     Поред жица су монументалне птице, у истом положају као у кавезу преко пута, нарасле преко сваке мере, прерасле напрегнуту децу и натегнуте жице, PJ Harvey пева Death is not the end [6] креирајући простор за летаче / персоналне орнитоптере, крхке браниоце невиности, шематизоване призоре промена стања, есенције ломљивости преЛета... Контрирајући микро и макро цртеже на зиду, дасци, новинском папиру, перју, тканини, супротстављајући минуциозан цртеж жематским приказима, уводећи светло и сенку као ликовни и наративни елемент, Милица ствара визуелну структуру снова, а летачи су ту неизбежни.
      Галеријски простор тако постаје Трећи простор [7] отворен за широк распон односа, изграђен поетикама симбола, метафора, знамења, концепата који досежу до детињства. Трећи простор је апстрактан, интиман и апсолутан са израженом тенденцијом према хомогености, очитој у концепту куће/ крлетке као утеловљењу људске душе и значењу и идентитету geniusa loci  као продужетку егзистенцијалног хабитата. Такви се простори живе, обухватају место страсти, догађања и животних ситуација. Они су станишта тихог живота птица нелетача. И сликара без колорита.

Правци имагинарне нарације 

      Захваљујући пластичној чистоћи, редуцирању пиктуралних феномена, морфолошкој аскези и свођењу пластичног вокабулара, из својих цртежа Милица искључује илузионистичку димензију и алузивност, а као једини траг сликарске осећајности остаје нежно третирана форма. Испоснички цртежи су брижљиво естетизована ликовна резултанта, чија се рафинираност очитује у складу између обриса жица и празнине из које се оне појављују, односу златних плесача и кавеза, низовима минијатура на дрвету и односу према макро цртежима наспрам, према смрти... Интригантност је садржана у неравнотежи између мотива и њихове богате семантичке вредности, наративности и метафоре.
Када се суочимо са претњом празнине смрти она постаје позитивно енергетско поље.

То се дешава иза Миличиног огледала.



1* (Патерни играча и птица као да су печатирани на зиду)
2* (Like a bird on the wire, like a drunk in a midnight choir, I have tried in my way to be free, like a worm on a hook, like a knight from some old fashion book, I have saved all my ribbons for thee…)
3* (John Carpenter, They Live, 1988. Видети још и: Wim Wenders, Until the End of the World, 1991. Christopher Nolan, Inception, 2010.)
4* (Husker Du)
5* (N.Tesla)
6* (“…And all your dreams have vanished, And you don't know what's up the bend, Just remember that death is not the end…”)
7* (Гастон Бачелард, Поетика простора и Хенри Лефебре, Производња простора. Лефебре је увео појам ”трећег простора” као простора крајње отворености, простора коме се може приступити једино метафизички. За разлику од Лефебреа, Бачелард ”трећи простор” изналази у поетици. У току је и изградња Трећег Београда!)