milica crnobrnja vukadinovic: У ПЛАВОМ

самостална изложба / амбијентална интервенција

у простору Старе апотеке у Обреновцу, током августа 2012.

* * *

”Седим и чекам. Свуда око мене је огроман број фиока. Натписи на латинском језику ме збуњују, значења су ми непозната и нејасна. Мириси фармацеутских производа опијају и застрашују. И љубазност апотекарки ме плаши.

Током тог мучног чекања у старој обреновачкој апотеци, док је мама код пулта и касе, у стрепњи да ли ће бити пет или седам ињекција, или ће ипак бити само сируп, посматрам покрете руку апотекарки током отварања, претраживања, ишчекујем да видим садржаје тих фиоки. Замишљaм начине слагања лекова, замишљам и бочице које би ту могле да се налазе, надајући се да се неће појавити нешто страшно, непријатније од саме стрепње. Тако маленој и у тегобном, болесном стању, много тога ми је несхватљиво, недоступно. Ускраћена сам за објашњења, додиривања, прегледавања.

Плаве бочице и непознати садржаји у необичним стакленим посудама на полицама појачавају тон недокучивости, некакве мистерије медицине, и страха.”

* * *

Иницијално уметничко деловање у аутентичном амбијенту било је у тесној вези са сортираним интимним садржајима. Драгоцена интеракција са посетиоцима била је могућа кроз тајновитост фиока. Поједине су биле отворене и оне су сабрале детаље сећања, записа, сачуване ситнице, оловке, тканине, фотографија из детињства и свега онога што се у фиокама, баш као и у мапама подсвести, склања, одлаже, чува.

Цртеж који се налазио ван фиока један је од ретко сачуваних из детињства, а представља моменат примања ињекција током једне новогодишње ноћи у кућном окружењу. Цртеж и увеличани детаљи били су постављени у light box – ове у просторијама где је светло пригушено – иза апотекарског пулта и у излогу суседне просторије где га је могуће видети једино кроз излог.

Обреновчани су тако имали прилике да сагледају један лични однос према овом амбијенту кроз визуелно промишљање и савремену уметничку интервенцију, али и да ”отворе” неку своју давну фиоку и покрену своја сећања и уопште однос према овом веома лепом и за сада ненарушеном аутентичном амбијенту с краја 19. века. Зграда је наменски грађена да буде апотека са оригиналним ентеријером, и у овом тренутку јединственим у Србији, који чак нема ни једног шрафа у спајању. Данас постоје и позитивне струје из домена културе да се простор сачува макар у духу мале градске галерије, нарочито због реалне бојазни да се редак аутентичан дух старе српске варошице потпуно пренамени и изгуби.